Идемо у Кину

Четвртак, 17. августа 2017. у 20:15 полази мој скоро десеточасовни лет за Пекинг. После лепог и истовремено тужног опроштаја од најмилијих, улазим у авион Ер Чајна и седим до прозора поред једног старијег кинеског пара. Лет је био пријатан и могао сам прилично да спавам.

У Пекингу сам остао десет сати, али је пасошка контрола одмах по доласку трајала скоро три сата и прво сам размишљао да можда још мало видим Пекинг, али нисам имао ни интернет ни мапу и нажалост нико ме није разумео, јер сам се тамо осећао као једина особа која говори енглески и свакако једина особа са плавом косом.

Тако сам себи набавио нешто за јело и адаптер за пуњење мобилног телефона (након чега сам два пута морао да прођем кроз обезбеђење да бих уопште могао да променим новац јер нису узели картицу). Нажалост, нашао сам да су људи тамо релативно непријатељски расположени. На контролном пункту сте били потпуно претресени и претресени (чак и ако нисте били пиштани) и увек су ми растављали ствари, отварали ми перницу и друге торбе и само бацали ситнице испред мене и онда гунђали у себи када сте није све довољно брзо рашчистило.

Са толико времена сам, одједном сам схватио каква ми је мала авантура предстоји, а после опроштаја у Франкфурту и прве етапе, био сам исцрпљен и осећао се тужно, усамљено и несигурно. Али успео сам да мало затворим очи и наставим да читам своју књигу и када је коначно дошло време да се укрцам у следећи авион, вратио сам се ишчекивању и једва сам чекао да слетим у Далиан и сретнем своје пријатеље.

Недуго пре укрцавања, капија је два пута промењена, а звучници су то, нажалост, објавили само на кинеском, тако да сам и поред дугог чекања имао мало стреса да пронађем праву капију за свој авион. Али онда је све добро испало :)

У авиону сам успео да се расположеним за оно што ме очекује у блиској будућности. Седео сам у претпоследњем реду и морао сам да препешачим цео авион до свог седишта и био сам једини не-Кинез и сви су ме гледали као да имам три главе.

Лет је трајао само око два сата, тако да је ишао супер брзо до Далијана и када смо слетели било је већ 23:00 18. августа 2017.

Моји пријатељи су били на аеродрому да ме покупе, али нажалост нисмо се добро договорили и нико није имао интернет, а нисмо се ни јавили. Тако сам узео такси до хостела са Џонијем (Кинези воле да себи дају енглеска имена), неким са универзитета који пази на студенте на размени, јер је мислио да су остали тамо. Одвезли смо се до помало оронулог подручја, са високим зградама и разбијеним улицама, чудних мириса, а чак и ноћу је било тридесет степени. Хостел је био мало сакривен, требало је ходати малом разбијеном улицом и људи су тамо живели са неколико људи у малим гаражама доле у кућама. Тако да су моји пријатељи били на аеродрому, а ја у хостелу и власник хостела ме није могао пустити у собу јер није могао да пронађе кључ. Тако сам их чекао доле и примили су ме неки фини становници хостела и чак упознао Немца који говори кинески.

Лаура, Рицхи, Гиулиа и Јулиан су се убрзо вратили у хостел и тада смо коначно сви били заједно и могли смо да одемо у своје собе. Ми девојке смо делиле собу, а дечаци једну.

Собе су биле мале, са три кревета, радним столом и непотребно великим цевним телевизором и срећом сопственим купатилом са одговарајућим тоалетом (што овде није дато). Наша три кофера су се једва уклапала и увек смо морали да играмо Тетрис да узмемо своје ствари, а ако сте хтели да се истуширате, морали сте претходно све да очистите из малог купатила, јер је купатило у суштини било туш и све је било потпуно мокро после. Али тамо смо се лепо провели. Ионако смо увек били по цео дан, тако да смо заправо само тамо спавали.

Ујутро смо увек одлазили у мали супермаркет иза угла и узимали воће, кексе и нешто попут великих млечних кифлица и доручковали успут. Пекар у супермаркету је био тако слатки, насмејани стари Кинез и увек нам је олакшавао дан. Овде је случај да воће, пециво и месо плаћате директно на штандовима у супермаркету, а остало на каси када изађете.

Овде имају неке веома луде и веома одвратне ствари које могу да купе, као што су црна, покварена јаја и умотана пилећа стопала. Такође, није неуобичајено да људи само спавају док су на послу. Врло често нас гледају, неки људи заиста упадљиво буље, други се радознало смеју, а неки чак и фотографишу или снимају.

Искористили смо дане када смо били у хостелу да мало упознамо Далиан. Са веома модерном подземном железницом можете да стигнете свуда удобно, а такси је такође веома јефтин. Били смо у веома великим тржним центрима који су увече разнобојно осветљени и поред којих се продају и пече намирнице попут морских плодова и неидентификованих артикала. Истина је и да људи овде много подригују и посебно пљују на улици (не могу још да се навикнем на то), али сматра да је непристојно/одвратно када издувате нос за столом. Када излазимо да једемо, морамо да идемо у ресторане са сликама на менију јер ми нажалост не говоримо кинески, а Кинези не говоре енглески. Зато само указујемо на оно што желимо и надамо се да је то оно што мислимо да јесте. Узгред, једење паса је овде прилично мрско и на срећу није нормално. Иако га можете добити у неколико ресторана, то је заправо уобичајено само у неколико региона Кине и више је корејска навика у исхрани.

Били смо и на мору :) плажа је била супер гужва и већина њих има шаторе да се заштите од сунца. Жене носе купаће костиме или костиме за тело. Видели смо чак и жену са маском наранџасте чарапе у води. Тамо смо већ привукли пажњу, једноставно зато што смо Европљани, али у бикинију је било још горе. Један је чак чекао да изађемо из воде да снимимо филм. Тако да је мало лудо, драго ми је што нисам позната личност у стварном животу :Д.

Далиан је заиста велики град. Има богатијих крајева, са много банака и модерних небодера, али и запуштених места и, наравно, великог броја људи. Овде је једна од најважнијих лука у Кини и желели смо да је видимо, али нажалост нисте могли да одете до воде тамо, па смо се одвезли назад до хостела и попили супу са резанцима у малом, неупадљивом ресторану са супер финим власницима и укусна храна (само штапићи за јело прави изазов), пржени резанци и кнедле (пуњене кнедле) тамо другог дана. Храна још није сјајна, али постајемо све бољи у одабиру правих.

После мог четвртог дана овде смо се срели са Семом. Он је овде одговоран за студенте и тражио је стан заједно са нама и агентом за некретнине. Нажалост, нисмо могли да нађемо ниједну петорку, а ни пет соба у једном ходнику није било могуће. Али сада имамо стан за три особе у коме живим са Ђулијом и Џулијаном и стан за две особе у коме живе Ричи и Лаура. Њих двоје живе на 20. спрату са одличним погледом на град у огромној кући која подсећа на хотел.

Живимо на 13. спрату у стамбеном насељу удаљеном 10 минута хода од осталих. Стан је супер велики, мислим 97 квадрата. Имамо три собе, купатило и отворену кухињу која иде у дневни боравак. А изнад дневне собе постоји чак и галерија! Све веома модерно и много боље него што сам мислио :) Осећам се веома пријатно. Моја соба је већа у Мајнцу, али плаћам скоро 90 евра мање - тако да је стварно добро! Нас троје смо се кретали са свим стварима у таксију и вожња је била заиста забавна и авантуристичка, али то је заправо увек случај овде. Мислим да не постоје никаква правила на путу и зебра није разлог да се безбедно пређе пут. Све је помало засновано на осећају и ко најгласније затруби или последњи попусти, тако да уопште није као у уређеној Немачкој, али свакако забавно искуство.

Јуче смо отишли у Икеу (Икеа која изгледа сасвим нормално, где постоје само Кинези и можете купити штапиће за јело) и купили душеке. Потом су их таксијем одвезли до нашег стана, а онда су се недавно преселили, а ја сам купио ланац лампица и неколико свећа да буде удобније и онда супер спавао :).

Данас смо отишли на универзитет да се региструјемо и изаберемо наше курсеве. Једном сам се пријавио на 10 курсева и онда ћу, временом и у зависности од тога шта буде признато у Мајнцу, одлучити које ћу задржати, а које нећу наставити.

Упознали смо и друге немачке студенте на размени и после све папирологије изашли смо да заједно нешто поједемо. Вечерас се у једном од њихових заједничких станова приређује домјенак и тамо ћемо отићи касније.

Дакле, ово су моји први утисци, имам осећај да тешко могу све ово да опишем речима, овде сам само недељу дана и већ сам толико тога доживео. Али ако има времена и жеље, увек ћу овде извести како је :)

Укратко, могу рећи да бих више пута сам одлетео кући неколико пута, јер се осећате као ванземаљац и не можете ни са ким да разговарате, али је супер у групи и осећам се веома пријатно и радуј се свему што долази.